Jedan Marko, koji je nedavno postao vlasnik malog nemačkog ovčara, poslao mi je pitanje u vezi sa zdravstvenim problemom poznatim pod nazivom hip displazija ili, kraće, HD. Kako je naglasio, čitao je puno o ovoj rasi, da bi je što bolje upoznao, pa je tako saznao da se pomenuti problem sa kukovima ponekad pojavljuje kod nemačkih ovčara, kao i većih rasa uopšte, te da problem, mada je obično genetski, može biti podstaknuti neadekvatnim držanjem psa i ishranom. Marka zanima šta je to na šta treba u tom smislu posebno da obrati pažnju da ne bi izazvao hip displaziju kod svog psa u budućnosti.
Kada su nemački ovčari u pitanju, tu se vidi sva zla kob eugenike na delu i čovekovog uticaja na prirodu. U procesu stvaranja "savršene rase" čovek konfrontira prirodne zakone kako bi odgovor na tu konfrontaciju bila sposobnost novonastalog tela ili bića da za čoveka uradi neki posao do savršenstva, bez obzira na to koliko će u tom procesu sam pas da pati i trpi velike bolove.
Spuštanje pete ili pravljenje tog velikog luka koji postoji na kičmi, zapravo povećava potisak zadnjih nogu. Time se povećava celokupna brzina psa, koja je potrebna nemačkom ovčaru kao službenoj rasi i koji treba da ima jako veliki potisak da bi postigao brzinu da stigne onoga koga napada i da, kada odskoči zadnjim nogama, skoči na čoveka i obori ga. Jer, pas ima 50 kilograma i treba da tu silu iskoristi da bi savladao nekoga ko ima npr. 100 kilograma. Zbog toga je centar težišta tela psa pomeren sa prednjih na zadnje noge, čime se zapravo najviše opterećuju kukovi, koji to ne mogu da izdrže. Znači, i proces stvaranja hip displazije jeste u tom prevelikom opterećenju kukova. Čitav biomehanički model psa podrazumeva da njegovo težište jeste na prednjim šapama, a ne na zadnjim nogama, odnosno na karlici.
Poremećaj centra ravnoteže može doprineti stvaranju tzv. lažne displazije kuka. A još jedan od razloga jesu predugi nokti na prednjim nogama, čime se noktom šapa gura nazad, odnosno nokti toliko narastu da se šapa oslanja delom na zadnje jastučiće, dok su prstići odignuti od površine tla i onda se opet težište tela psa prebacuje sa prednjih šapa na kukove zbog čega kukovi trpe veliko opterećenje, a čašica ili zglobna kvrga stradaju u tom trpljenju tereta za koji nisu projektovani.
Ono o čemu bi trebalo voditi računa kada se kupuju nemački ovčari jeste da se kupi što običniji pas, sa što ravnijim leđima, jer ta ravna leđa predstavljaju manje-više siguran znak da je težište tela psa na prednjim nogama.
Ono što je isto čest slučaj jeste da se narušavanjem osnovnog biomehaničkog modela tela psa dobijaju različite kontraindikovane karakteristike na telu, a to je sve iz razloga što priroda teži poravnanju. Znači, ukoliko nešto razvijemo u ekstremno "lepo", onda to ekstremno lepo na drugom delu tela mora da bude poravnato nečim ekstremno lošim. Savršeno telo psa je izgrađeno tako što kad ga pogledate, celina izgleda savršeno, a kad ga podelite na delove koji čine tu celinu savršenstva, videćete da svaki deo jeste samo prosečan. Skup prosečne lepote čini konceptualnu lepotu celine.
Čovek koji se odluči danas da ima nemačkog ovčara, mora da računa na probleme sa kukovima što pas bude stariji. Problem je u tome što je pas pravljen za određene performanse, koje danas ne radi. On se i dalje odgaja kako bi bio savršen službeni pas, ali upotrebna vrednost psa kao službenog u današnje vreme je sve manja i manja. A opet, očekujemo da će sama forma po sebi da bude održiva, što je prosto nemoguće. Ono što je jako važno da razumemo je da forma tela psa proizlazi iz suštine njegove upotrebe. Treba da biramo pse koji su normalne građe, koji imaju ravna leđa, što je danas gotovo nemoguće pronaći. Sve ostalo je rezultat eugenike i diskriminacije rase kao životinjske vrste, te stavljanja rase iznad vrste i to mora da se plati. Ne znam kako će čovek da plati ovo što je uradio nemačkom ovčaru, a i mnogim drugim rasama.