U inbox moje elektronske pošte često pristižu mejlovi sa pitanjima koje postavljaju vlasnici dobermana. Neka od tih pitanja se odnose na pravilnu negu noktiju. I, mada se kod mnogih rasa pasa, u vezi sa negom i zdravljem, ističe važnost brige o noktima, te njihovog skraćivanja čim počne da se čuje lupkanje po podu, često se upravo kod dobermana pominje da je skraćivanje neophodno ukoliko doberman sam prirodno ne „isturpija’’ nokte. Postavlja se pitanje da li je autopedikir zanatska veština karakteristična baš za dobermane? I – do koje mere su uopšte psi skloni/sposobni da sami taj zdravstveno-estetski „problemˮ rešavaju?
Dragi vlasnici dobermana, kao i bilo kojih drugih pasa, naglašavam – nokti su jako važan element opšteg zdravstvenoj stanja psa! Ukoliko su nokti dugački, to može puno stvari da poremeti. U potpunosti može da se poremeti biomehanički model psa, zbog toga što je težište sa prednjih nogu prebačeno na kukove. Tada kukovi stradaju, jer pas ne može lepo da se osloni na prednje šapice, koje su, usled dugačkih noktića, podignute. Umesto da pas pravilno stoji na prednjim nogama, on zapravo stoji na zadnjem delu prednje noge, na tabanima. Tako kod velikih pasa i dolazi do, nažalost, česte lažne displazije kukova, kao posledice dugačkih noktiju, koji su poremetili težište.
Što je pas veći i teži, to mu je lakše da noktiće self-pedikiriše po betonu.
Jer, kada pas izađe napolje u šetnju, on pravilnim hodanjem po betonu zaista može da isturpija noktiće.
Ne namerno, naravno. Ne teži pas tome da, kada izađe napolje, struže nokte, nego se to dešava usput, dok šeta po betonu. Obično su noktići na zadnjim nogama kraći od onih na prednjim, zbog toga što je pokret zadnje noge drugačiji. Ceo biomehanički pokret psa kreće od zadnje noge. Zadnja noga je ta koja gurne telo i onda prednje noge odreaguju tako da bi sprečile da pas padne na njušku.
Nokte treba održavati da budu tako kratki da se ne čuju dok pas hoda u stanu.
To ne važi samo za dobermane, već za sve pse. Stvar je u tome što je doberman samo jako čest među velikim psima koji se drže u stanovima. To povećava mogućnost da se neki fenomeni češće primećuju kod jedne rase, pa tako sami vlasnici pasa formiraju nepotkrepljene teorije. Sve što je istaknuto na početku teksta, u pitanjima vlasnika dobermana, zapravo je karakteristično za sve rase. Ali, opet, kao što smo pričali u vezi sa samojedom, gde su vlasnici najviše razradili tezu o tome da je samojed antialergijski pas, tako su i vlasnici dobermana, kao vrlo rasprostranjenog ljubimca, razvili ideju o tome da upravo doberman ume dobro da sam sebi sredi noktiće.
Vlasnik psa treba da nauči da sam seče noktiće svom psu, da bi to u početku mogao svakog dana da obavlja. Dešava se da, kad su nokti dugački, pas neće da dozvoli skraćivanje noktiju, vrištanjem i pištanjem pokazujući bunt.
Nekada sami vlasnici imaju strah da seku noktiće, jer se plaše da ne poseku i prst psa, a kamoli da ne preseku živac.
Treba da se pronađe odgovarajuća veličina makaza za nokte, i da se svakog dana seče po vrh. Za mesec dana ćemo postići idealnu dužinu nokta, a pas će u međuvremenu da navikne na ovaj „ritualˮ. Nije loše ni da svaki put, kada skratimo noktiće, psu damo neku poslasticu.
Psu treba da skraćujemo noktiće bez stresa ili žurbe. Nikako ne treba da sečemo veliki deo nokta, da ne bi, slučajno, došlo do povrede, a i kako bi nokat postepeno dostigao pravilnu dužinu. Tako nećemo poremetiti biomehanički model pokreta, niti uništiti opšte zdravstveno stanje psa