Samojed: Možemo li da govorimo o „antialergijskom psuˮ?

Sanja, vlasnica samojeda, javila mi se podstaknuta činjenicom da se vrlo često u govoru o samojedu nailazi na pohvalno isticanje njegove antialergijske dlake. Sanju je zanimalo šta ja imam da kažem po pitanju antialergijskih kvaliteta pseće dlake, naročito u kontekstu samojeda. Da li tu ima istine ili to možemo shvatiti kao deo mode upotrebe pojmova antialergijski i antibakterijski, koji se u najrazličitijim reklama vezuju, između ostalog, i za frižidere i za pse.

Za početak – kako dolazi do alergije i kod životinja i kod čoveka? Dolazi tako što organizam, u kontaktu sa određenim namirnicama ili elementima iz okruženja, bilo da su oni organske ili neorganske prirode, zapada u konfuziju. Receptori u mozgu nemaju informaciju o načinu na koji se radi sa tim sa čim smo došli u kontakt kroz udisanje, dodir ili hranu, tj. kako da se taj element u organizmu razgradi i koje hormone ili enzime treba izlučiti da bi se to što smo na određeni način uneli u sebe rastvorilo. Tada nastaje problem. Čim se nešto, na neki od ova tri načina, u organizam unese, prvi zadatak koji ima organizam jeste da to rasporedi i uputi na dalju razgradnju. Ako receptori, koji su za to zaduženi, ne mogu da identifikuju neki element, onda nastaje „panikaˮ, pa organizam počne da pokušava da to iz sebe izbaci što je brže moguće. To je ono što mi vidimo kao različite vrste alergijskih reakcija. Organizam teži da spreči da ta „sirovinaˮ dalje prodire. Tako dođe do reakcije, koja može biti burna, te dovesti i do oticanja određenih delova tela ili gušenja.

Deklarisati nešto kao antialergijsko je veoma opasno. Neko ko ima samojeda, proglasiće ga „antialergijskim psomˮ, pa će to, onda, motivisati neku porodicu sa malim detetom da uzme za ljubimca upravo samojeda, da bi se kasnije ipak na detetu ispoljila alergija. Ne možemo da, tek tako, na bilo koji proizvod stavimo takvu vrstu potvrde. Jer, uvek je pitanje šta se dešava sa pojedincem koji ipak ima alergiju na to nešto.

Život sa psima svakako donosi blagoslove i neretko se dešava da ljudi, koji imaju alergiju, uzmu psa i, nakon nekog vremena, alergija nestane, jer organizam razvije mehanizme za prepoznavanje alergena, te počne da živi u harmoniji sa nepoznatim. To, zapravo, posmatramo kao deo procesa isceljenja duše, koja je dopustila rast i razvoj i, istovremeno, na fiziološkom nivou transformisala strah od nepoznatog. To je rezultat zajedničkog puta na kom su čovek i njegov najbolji prijatelj. U tom procesu prvo dolazi do oduševljenja i velike ljubavi koja se prepoznaje u odnosu čovek - pas. Kada se duboko podsvesno shvati da se ta ljubav ne može izgubiti, onda prestaje strah od gubitka i prelazi se na ljubav bez emocija, koja podrazumeva sve onako kako jeste, bez osude, bez misli i ideje. Na tom mestu dolazi do isceljenja na fizickom nivou i alergije nestaju.

Vlasnici samojeda su možda napravili najbolju promociju ovog fenomena, koji je karakterističan za sve pse. Jer, psi, ustvari, i jesu antialergijska bića za čoveka, dovodeći ga u vezu sa sobom i na tačku na kojoj strah od nepoznatog prestaje, da bi otpočelo čarobno putovanje u jedinstvu, prvo sa samim sobom, a zatim i sa svetom oko sebe.

U priči o alergijama ne treba zaboraviti tehniku porodične konstelacije ili porodičnog rasporeda, što jeste priznata metoda tradicionalne medicine, te kao takva u Republici Srbiji regulisana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS", br. 107/2005), i Pravilnikom o Tradicionalnoj medicini („Službeni glasnik RS", br. 119/2007). Porodični raspored na fenomenološki način dovodi do izlečenja i, svakako, zahteva dalje postupanje u svakodnevnom životu prema instrukcijama. Modernoj medicini je to i dalje neshvatljivo, ali pozitivni rezultati ove metode rehabilitacije tradicionalne medicine, očigledno, nisu mogli više da se ignorišu.

Šta je ono što ja zapravo ne mogu da svarim iz svog okruženja i života?

Alergija je metafora naših unutrašnjih procesa koje mi samo treba da odvedemo u Svesno. Kada se simptom pojavi u fizičkoj stvarnosti, mi ne treba da ga zanemarimo, ali je važno i da idemo ka korenu uzroka. Često će taj koren, to zbog čega smo alergični na nešto, da bude vodilja ka našem velikom unutrašnjem, duhovnom izlečenju, ka onome što je, zapravo, primarno narušeno. Nauka je danas poprilično složna u tome da ono što se ispoljilo u fizičkoj stvarnosti mora da prođe put ka duhovnom, spiritualnom delu nas, u kom smo svi jedno, kroz nešto što se razume i propušta kroz um i svesno, dozvoljavajući pristup u podsvest. Jer, podsvest je ta koja u određenom trenutku, bez naše volje, kreira fizičku stvarnosti.

Duhovno je savršeno. Spiritualni izvor čoveka i životinje je nepogrešivo savršen. To je ono što je potencijal svih nas. Iako pod uticajem spoljašnje sredine, različitih transgeneracijskih trauma, kao i sopstvenih lojalnosti tim traumama, sistemima i ljubavi, čovek je jedina „životinjaˮ na ovom svetu koja ima mogućnost izbora. U tom izboru čovek može svesno da odluči kojim putem želi da ide, za razliku od životinje, koja živi po prirodnim zakonima i koja u svom procesu materijalizacije ima savršenu ekspresiju sopstva, kroz taj oblik u kom živi u ovom životu. Čovek kreira svoju stvarnost, i u toj stvarnosti je, često, potpuno izgubljen, zbog toga što ima prostora da je kreira, ali je ne kreira nego je prihvata. Sistemske porodične konstelacije nas uče zašto prihvatamo stvarnost takvom kakva jeste i zašto sebi ne dozvoljavamo da idemo napred, u svojim cipelama, uz podršku prošlosti, odakle smo i došli.

Alergija je uvek dobra tema za duboku diskusiju. Jer, ako smo alergični na nešto, postavlja se pitanje šta je ono što mi sebi ne dozvoljavamo. Razumevanje toga na šta smo alergični vodi duboko u koren i suštinu našeg problema, koji stoji između nas i manifestacije naše duhovne savršenosti.